Јован Атанацковић
(1848-1921)
Рођен је 26. марта 1848. године у Неготину од оца Јакова, трговца и мајке Милене. Умро је 9. августа 1921. у Београду. Био је ожењен Јеленом, кћерком Милована Пејчиновића, управника двора. Имао је синове, Милана и Борисава, такође официре, те пет кћери, Василију, Косару, Кају, Милену и Ружицу.
Основну школу учио је у Неготину. Прва два разреда гимназије завршио је у Зајечару, а од четвртог до шестог разреда у Београду. У војску је ступио као питомац 7. класе Артиљеријске школе, 9. октобра 1865. Школовање је завршио 1. јануара 1870, као трећи v рангу, када је произведен у чин артиљеријског потпоручника.
Унапређење у чинове: каплар, 4. априла 1866. поднаредник, 6. марта 1868, наредник, 2. јуна 1869, потпоручник, 1. јануара 1870. поручник, 1. јануара 1873. капетан 2. класе, 2. августа 1876. капетан 1. класе, 16. јуна 1877. мајор, 20. јуна 1881. потпуковник, 10. августа 1885. пуковник, 1. новембра 1892. генерал, 6. децембра 1897.
Дужности: по завршеној Артиљеријској школи, првим распоредом, одређен је за водника 1. пољске батерије Стајаће војске. Са те дужности, 7. јануара 1871. одређен је за деловођу Артиљеријске инспекције. Од априла 1872. био је на дужности командира Ћупријске народне батерије, а од 8. априла 1874. водник у 1. артиљеријском пуку Стајаће војске. За командира 1. брдске батерије одређен је 15. априла 1875. За командира 2. тешке Тимочке батерије одређен је 17. априла 1876, са којом је учествовао у Првом српско-турском рату 1876/77. Шеф штаба Крајинске војске постао је 10. јуна 1877. После три месеца, 9. септембра 1877, постављен је за начелника ш[таба Дринског кора и на тој функцији био је и у ратним операцијама у Другом српско-турском рату. За начелника штаба Дринске дивизије долази 5. октобра, па после годину дана, 23. октобра 1879, прелази на службу у Ђенералштабно одељење Главног генералштаба и постаје ордонанс-официр кнеза Милана Обреновића. Дужност кнежевог ордонанса вршио је до 1. октобра 1881.
Већ 1. априла 1880. био је на новој дужности - вршилац дужности начелника штаба Артиљеријске бригаде, до 30. октобра 1882, када је постао начелник Штаба команде Активне војске. После тога за кратко се враћа у трупу. Најпре је 15. фебруара 1883. одређен за команданта 11. батаљона Стајаће војске, а 12. октобра исте године за вршиоца дужности команданта Шумадијског пешадијског пука сталног кадра. За начелника Оперативног одељења Штаба Врховне команде постављен је 2. новембра 1885. На тој дужности учествовао је у ратним догађајима 1885. За начелника штаба Дунавске дивизијске области постављен је 1. марта 1886. У Шумадијски пешадијски пук сталног кадра поново се вратио 30. априла 1888, али као командант. На тој дужности остао је веома кратко.
Већ 25. августа постављен је за шефа Унутрашњег одсека Оперативног одељења Главног генералштаба. Затим је одређен за начелника Историјског одељења Главног генералштаба, 27. марта 1889, и на тој дужности остаје до 10. фебруара 1893, када је постао командант Тимочке дивизијске области. Начелник Општевојног одељења Министарства војног, постао је 2. септембра 1894. На тој функцији, у периоду 1894-1896, био је и уредник Службеног војног листа. За помоћника и вршиоца дужности начелника Главног генералштаба одређен је 18. марта 1897. године. Потом, 1. фебруара 1899. постављен је за команданта Београдске тврђаве и на тој дужности налазио се до 25. маја исте године. Истовремено, био је постављен и за председника артиљеријског комитета.
Од 11. октобра 1897. године, у кабинету др Владана Ђорђевића, био је министар грађевина. На том положају остаје до 22. јануара 1899, када се повукао. Поново се на то место вратио 25. маја и на њему остао до именовања за министра војног, децембра исте године. Реконструкцијом кабинета др Владана Ђорђевића, после смрти Драгомира Вучковића, 10. децембра 1899. постављен је за министра војног и на том положају остаје до 12. јула 1900. ; Први пут је пензионисан 12. јула 1900, али је 20. новембра 1902. реактивиран и постављен за инспектора пешадије Министарства војног. Седам дана након овог постављења, добио је и положај члана Вишег војног савета.
По преврату извршеном 29. маја 1903. године, у кабинету Јована Авакумовића, од 29. маја 1903. до 12. јула 1903, поново је био министар војни. На истој дужности био је у новом кабинету Јована Авакумовића, од 12. јула до 2. августа 1903, када је поднео оставку. По одласку са дужности министра војног, 8. августа постављен је за канцелара Краљевских ордена и на тој дужности остаје до 31. марта 1906, када је, по својој молби, пензионисан други пут. У ратним догађајима 1912. године, као генерал у резерви, мобилисан је и одређен за делегата Српске владе и Врховне команде у Црној Гори, код краља Николе и црногорске Врховне команде. На дужности делегата остаје до децембра 1913. године, када је по повратку у Србију, по други пут, постављен за канцелара Краљевских ордена. На тој дужности био је до 1. априла 1917.
По разрешењу, отишао је у Швајцарску, где је образовао биро за помоћ заробљеницима. Послове управника овог бироа вршио је до краја 1918. године. Тада је материјале овог бироа предао Друштву Црвеног крста и коначно отишао у пензију. Осим поменутих ратних и мирнодопских дужности, обављао је и друге. Осамдесетих и деведесетих година, у више махова био је члан комисије за официрске испите. Године 1899, уз бројне дужности, био је и председник инвалидског суда.
Одликовања: домаћа - Орден белог орла 4. и 5. реда, Орден таковског крста с мачевима 5. реда, Орден таковског крста 2. и 5. реда, Сребрна медаља за храброст, Споменице за ратове 1876-78,1885-86 и 1912-18. Страна: француска - Орден легије части 5. реда, аустријска - Орден Франца Јосифа 3. реда.
