Милутин Мариновић
(1861-1944)
Рођен је 29. септембра 1861. године у Великом Градишту, округ Пожаревачки, од оца Петра, среског начелника, и мајке Данице. Умро је 22. априла 1944. у Београду. Оженио се Јеленом, кћерком Антонија Богићевића, генерала. Деце није имао.
Основну школу и седам разреда Реалке завршио је у Београду. У војску је ступио као питомац 13. класе Војне академије, 1. октобра 1880. Школовање је завршио 2. августа 1883, као седми у рангу, када је произведен у чин пешадијског потпоручника. Већ октобра 1884. уписао је 1. класу Више школе Војне академије. Са прекидом због Српско-бугарског рата, завршио је 1887, као шести у рангу од осамнаест уписаних. Исте године, као државни питомац, послат је у Русију на једногодишње усавршавање где је служио у јединицама петроградског гарнизона и похађао наставу на официрској школи у Оронијенбауму.
Унапређење у чинове: каплар, 1. маја 1881. поднаредник, 1. септембра 1881. наредник, 1. септембра 1882. потпоручик, 2. августа 1883. поручник, 22. фебруара 1887. капетан 2. класе, 22. јануара 1891. капетан 1. класе, 26. септембра 1893. мајор, 22. фебруара 1896. потпуковник, 22. фебруара 1900. пуковник,6. марта 1905. генерал, 1. новембра 1913.
По завршеној Војној академији, првим распоредом одређен је за водника у Дунавском пешадијском пуку. На овој дужности био је кратко, јер је већ октобра 1884. започео похађање Више школе Војне академије.
Због рата са Бугарском, прекинуо је школовање и септембра 1885. одређен је за вршиоца дужности командира чете v 4. пешадијском пуку. Са том јединицом учествовао је у ратннм операцијама. У току 1886. и 1887. наставио је прекннуто школовање. По завршеном школовању, јуна 1887, враћен је за водника у Дунавски пешадијски пук. По повратку са школовања у Русији, октобра 1888. одређен је за водника у питомачкој чети Војне академије. Јануара следеће године, постао је професор Војне академије за предмете правила службе и пешадијска егзирцирна правила.
Од 24. октобра 1891. до 1. јуна 1894. био је на припреми за ђенералштабног официра, од 1891. до краја 1893. у Главном генералштабу, а 1894. у Ђенералштабном одсеку Општевојног одељења Министарства војног. Од 1. јуна 1894. вратио се у трупу, прво као вршилац дужности а затим командант 3. гардијског батаљона. На тој дужности био је до 17. октобра 1897, од када је на челу пешадијске Подофицирске школе, до 1. фебруара 1898.
За вршиоца дужности команданта 14. пешадијског пука постављен је 1. фебруара 1898. а већ 21. марта одређен је за вршиоца дужности начелника Штаба команде Дунавске дивизијске области. У 2. пешадијском пуку, најпре од 20. јуна 1899, био је вршилац дужности команданта, а од 9. марта 1900. командант. После превођења у генералштабну струку, августа 1900. одређен је за шефа Унутрашњег одсека Оперативног одељења Главног генералштаба. На тој дужности био је до 19. априла 1902. и за то време био је и уредник часописа «Ратник«. Затим је постављен за вршиоца дужности команданта Тимочке пешадијске бригаде.
Војни изасланик у Петрограду био је од 10. јануара до 29. јуна 1903. Иако је у Русији боравио кратко, успео је да од руске владе и цара издејствује на поклон 10 000 берданових пушака са по 300 метака, са којим је војска Србије успела да допуни наоружање свог 2. позива. Након повратка из иностранства, по други пут је постао је вршилац дужности команданта Тимочке пешадијске бригаде.
Већ октобра 1903. године премештен је за вршиоца дужности начелника Оперативног одељења Главног генералштаба, а крајем исте постао је и члан комисије за нов Закон о устројству војске. Поново се вратио у трупу 1904. године - од 30. априла био је командант 19. пешадијског пука, а од 31. марта 1905. је на истој дужности у 1. пешадијском пуку. Инспектор пешадије био је први пут од септембра 1906. до марта 1908. Од тада до марта 1909. био је командант Шумадијске дивизијске области, а у октобру 1909. поново је постављен за инспектора пешадије. Са ове дужности, 11. октобра 1909. постављенје за министра војног у кабинету Николе Пашића. Као министар војни спровео је све кредите изгласане од Народне скупштине за наоружање и спрему војске, извршио је наоружање пешадије митрељезима и отворио Пешадијску школу гађања.
Оставку на министарски положај поднео је 4. марта 1910. За команданта Дунавске дивизијске области постављен је 30. маја 1910, а за инспектора пешадије, по трећи пут, 6. марта 1911. На тој дужности био је до 5. септембра 1912, када је постављен за команданта Тимочке дивизијске области. Ову дужност обављао је свега десет дана. По избијању рата 1912. био је при Врховној команди, а затим је од 12. октобра 1912. постављен за команданта места, у Скопљу.
У рату 1913. године, од фебруара, био је командант Шумадијске дивизије 2. позива. Инспектор пешадије поново је био од августа 1913. до јуна 1914. Свих тих година, изузев у време када је био министар, био је и на дужности судије Војнодисциплинског суда. Половином јуна 1914, због слабог здравља, отишао је у иностранство на лечење. Рат Србије и Аустроугарске затекао га је у аустријској бањи Карлсбад. При повратку у Србију, ухапшен је у Бечу и интерниран. У интернацији је био до краја 1918. године. За шефа Војне мисије у Бечу постављен је 1919. године. На тој дужности био је до половине 1920, када је разрешен, стављен на располагање и пензионисан 1921. године.
Одликовања: домаћа: Орден Карађорђеве звезде са мачевима 4. реда, Орден Карађорђеве звезде 4. реда, Орден белог орла 4. и 5. реда, Орден таковског крста 3. и 4. реда,Златна медаља за храброст, Медаља за војничке врлине, Споменица краља Петра 1. Споменице ратова 1885. и 1912-1913. Страна: Руско - Орден Светог Станислава са лентом 1. реда Француско - Орден легије части 4. реда, Шпанско - Орден официрског крста са звездом.
