Вукоман Аранчић
(1850-1915)
Вукоман Аранчић је рођен је у селу Ланиште, Јагодински округ 10. маја 1850. (по некрологу 1851), у земљорадничкој породици. Умро је од пегавог тифуса у Ужицу, 12. фебруара 1915. Био је ожењен Милицом, чије девојачко презиме није познато. У браку су имали два сина, Петра и Бранислава, такође официре. Оба сина погинули су у Првом светском рату. Његово треће дете, кћер Славка, удала се за потпоручника Марка А. Поповића.
Шест разреда гимназије завршио је у Крагујевцу. Војну академију уписао је новембра 1869. (9 класа), а завршио је 20. септембра 1874, као седми у рангу од 20 питомаца. У периоду од 1880. до 1882. боравио је у инжињеријским трупама у Бечу као државни питомац.
Унапређење у чинове: потпоручник, 20. септембра 1874. поручник, 2. августа 1876. капетан 2. класе, 1. априла 1880. капетан 1. класе, 1. јануар 1885. мајор, 16. априла 1887. потпуковник, 1. новембра 1892. пуковник, 1. новембра. 1897. генерал, 1. новембра 1913.
По завршетку Академије, до 1876. године био је водник инжињеријске чете, ордонанс-официр у Шумадијској дивизији, а потом у бањском кору. У Првом српско-турском рату одређен је на дужност ађутанта за генералштабне послове у Тимочком корпусу. У Другом рату био је начелник штаба Јагодинске бригаде. На њеном челу, 29. децембра 1877, први је ушао у Ниш. По повратку из Беча постављен је за командира 2. чете инжињеријског батаљона, одакле је у новембру 1882. премештен за шефа штаба инжињеријског пука. На том положају остао је до 5. јануара 1884, када постаје командир 5. чете 1. инжињеријског батаљона. Уочи Српско-бугарског рата нашао се на месту вршиоца дужности начелника штаба Дринске дивизије. Ову дужност, као начелник, вршио је и у рату. Са тог положаја, октобра 1887. године постављен је за команданта 6. пешадијског батаљона.
У априлу наредне године постао је вршилац дужности шефа Спољног одсека Операцијског одељења Главног генералштаба. Током деведесетих година обављао је већи број дужности при центаралној војној управи. Био је вршилац дужности начелника Операцијског одељења Министарства војног, заступник начелника Главног генералштаба, начелник Општевојног одељења Министарства војног и помоћник начелника штаба команде Активне војске. Са овог, положаја у октобру 1900. премештен је за помоћника начелника Главног генералштаба. Део овог периода, од марта 1895. до марта следеће године, провео је и у трупи, као командант 9. пешадијског пука. Потом је био командант Шумадијске, а од априла 1902. Тимочке дивизијске области. У истом раздобљу, од августа 1901, постао је и члан Вишег војног савета. Од 2. јула 1903. стављен је у пензију. У Првом балканском рату, као пуковник у пензији, био је командант Тимочке дивизијске области. На тој дужности дочекао је и српско-бугарски сукоб. Од војника трећег позива формирао је Тимочку војску. Њоме је на Планинци, 23-24. јуна, одбио напад Бугара, а потом 2. јула прешао у офанзиву. Том приликом заузео је Кулу и Белограџик, а опсео Видин. Због ратних заслуга, 1. новембра 1913. је реактивиран и истовремено унапређен у чин генерала, а грађани Зајечара, у знак захвалности, учинили су га својим почасним грађанином. У Првом светском рату нашао се на положају команданта Тимочке дивизије 2. позива. После тродневног боја, његова дивизија је 10. августа 1914. преотела Шабац.
У септембру исте године постављен је за команданта Ужичке војске. На њеном челу, у октобру и новембру 1914. водио је борбе на Сенковићу, Паклинку, Точионику, Бабјаку и Семећу. После пада Чачка, 12 новембра био је принуђен да се повуче из Ужица. У наступајућој офанзиви ка Сувобору и Руднику, његова јединица налазила се на левом крилу Прве армије. Гонећи непријатеља, Арачићеве трупе успеле су да 29. новембра уђу у Ужице. Ту је оболео од тифуса и убрзо умро.
У Војној академији Арачић је био хонорарни и редовни професор. У више наврата: од 12. септембра 1893. до 1. септембра 1896, од 21. јуна 1897. до 1. марта 1899. и од 26. марта 1900. до 18. августа 1901. предавао је ђенералштабне послове са ратном игром. Године 1893. и 1901. био је и члан академског савета ове установе. Од октобра 1900. до октобра наредне године био је и уредник војног часописа Ратник. Кратко, током 1898, уређивао је и Службени војни лист. Уз поменуте, Арачић је обављао и многе друге дужности. Као председник и члан био је у комисијама за полагање подофицирских и официрских испита. Године 1895. био је и члан војно-касационог суда.
Одликовања: домаћа: Орден Карађорђеве звезде са мачевима 4. реда, Орден Милоша Великог 2. реда, Орден белог орла 3. и 5. реда Орден таковског крста са мачевима 5. реда, Орден таковског крст 2. и 3. реда, Сребрна медаља за храброст, Медаља за војничке врлине, Сребрна медаља за ревносну службу, Споменица ратова 1876-1878.
Страна: Руско - Орден Св. Станислава са мачевима З.реда, Црногорско - Орден Данила 3. реда, Француско - Орден Легије части 4. ред
